Konačno su i za Firefox 3.0 sredili Colorzillu, odličan alat za sve vas koji volite da petljate po kodovima i sami uredjujjete dizajn.

Umesto da se šetkate od linka do linka ili još grdje preko Photoshopa skidate boje sa sajta, ColorZilla je magična pipetica koju gde god da spustite na željenu stranu ona vam ispisuje kod boje.

Na ovom primeru, tamni krstić je kursor, i za tu površinu na kojoj je kursor-krstić, Color Zilla dole u levom uglu ispisuje kod:

Od ekstenzija odlično se pokazao i Feed Sidebar, pa umesto da u toolbar ređate ikonice omiljenih sajtova, sve su na tom istom mestu spakovane u zasebne foldere, a klik na svaki od njih ispisuje vam preko rss.feeda naslove poslednjih desetak i više tekstova, vesti i sl... Takodje možete da ih sve pregledno imate i u sidebaru, a klik na svaki od naslova iz sidebara otvara početak tog teksta, nakon čega tek možete da odlučiti da li hoćete da idete na taj sajt ili ne... evo kako to u stvari izgleda:

Takođe preporučujem Reminder Fox - kalendar, to Do lista, podsetnik za rodjendane i ostalo... i WOT, ekstenzija koja vam služi da vas obavesti i alarmira na sajtove koji su rizični, koji će vas zasuti spamovima i sl.

U tom smislu je sličan i Interclue, hoću reći takodje vam odaje šta se nalazi na nekom linku pre nego kliknete na njega, ali problem sa Intercluom je taj što on daje pop up preview za bukvalno svaki link i to onda postaje naporno, pošto je povezan za mouseover.

Takodje moja omiljena je i Colorful Tabs, sa opcijom da boju taba vežete za URL adresu sajta. Meni je npr Google uvek plav, MojBlog narandžast i to dosta olakšava rad...

I za kraj, iako je galerija tema za Firefox zaista velika, ja sam sa novom Foksicom odabrala IFox Smooth. Uredno, elegantno i lepo. 

Tastatura je najpotrošniji deo moje mašine, obzirom da mi se 60% slova pobriše, izguli ili šta već za manje od par meseci. Ubedjenja da su bele izdržljivije, jutros sam vraćajući se iz Adria Medie svratila u Ideu i pazarila jednu belu, nežnu, lepu,  Logitecovu, pa da vidimo... To mi je inače bila prva poseta hipermarketu. U životu. Obišla sam desni deo, za levo nisam imala snage. Ok, možda su ti hipermarketi super jer imaju one skupe sireve (300gr = 2900,00 din) i nekakve soseve raznorazne, ali ionako na to ne trošim novce. Požarevački sir je oduvek na prvom mestu, zanimljivo je da dosta Beogradjana petkom odlazi na požarevačku Zelenu pijacu samo zbog sira i domaćih jaja!

Ne bih da kukam kako je toplo i pretoplo, frka je bila samo sinoć kada je klima krenula da kaplje, ali se sredila sama od sebe i sad je sve ok. Volim da radim leti. Da pišem, posvetim se nekako mnogo više poslu... tako je bilo oduvek. Broj knjiga koje pročitam tokom letnjih meseci je uvek mnogo veći nego zimi. Jutros sam se od vrućine probudila i krenula da ustajem. Samo što sočiva nisam stavila, kad videh da je 5:45h. Gde ću tako rano? A odmorna. I onda se vratila, kao još malo, nema smisla.

Uskoro idem na more, crnogorsko primorje, drugarica ima kuću, mir i tišina važe za to mestašce, a posebno mi se svidja što imamo svoju plažu... Uvek me zamore sve te ’slovenske plaže’ gde se gazi preko tudjih stvari i peškira, larma i galama, milion ljudi na metru kvadratnom. Umoriš se samo od plaže. Ovako je bolje... iz mora u kuću, pristaviš kafu, zapališ cigaru, pa napolje u neki hlad dok iz kućerka dopire muzika koju slušamo, bez onoh turbo ispiranja mozga kada krene iz kafića, pa još ako si negde po sredini, imaš stereo dramu u ušima.

Kad sam kod muzike, išla sam na The Police. Bilo je dobro, oni su odlično svirali, Sting je bio u formi i grlat kao i obično... ali šta se da zaključiti? Ljudi vole Stinga i ne poznaju dovoljno The Police. Ako zanemarimo dokazane fanove ispred bine, od 25000 ljudi očekujete da vas ponesu, da se začuje iz svih grla makar refren svake pesme, ali ono što se desilo jeste da je publika generalno znala tri stvari: Message in the Bottle (kojom je otvorne koncert), Roxane i Every Breath You Take... Ja se više spremam za Lenny-ja, i sasvim sigurno ću ići na Queen & Paul Rogersa. Paul Rogers je jedan od najprepoznatljivijih rok vokala, čovek koji je osnovao „Free“ kultni rok bend s kraja sedamdesetih. Nakon toga, imao je još jedan bend „Bad Company“ kao i projekat The Firm, zajedno sa Jimmi Page-om. Dalje kako je tekla njegova solo karijera ne znam, tu je Google koji sve zna, al meni je dovoljno ime – Paul Rogers. Koncert je zakazan za oktobar, ali moje karte su na putu... što je sigurno - sigurno!
 

Nisam baš dobra u tom post događajnom objavljivanju tekstova. Kada prođe već neko vreme – prošlo je... No dobro, verovatno zbog retro Merkura, retro i pisanje. Prvi put na raftingu, prvi put na Limu. Adrenalin od Plava do Murina, i neprevaziđeni Tifran, najuži deo Lima, a najbrži, sa stenama  allaround, gde smo imali tu čast (moj čamac, jel..) da se na jednu i nasučemo i doživimo pravi extrem trip, sa sve zamalo potapanjem čamca, no voda nas je izbacila dalje... Pre nego nastavim dalje, ovaj snimak sa Tifrana može da vam dočara kako to sve izgleda uživo...

Prevrtanje u reci, spašavanje vesala, opreme, spašavanje neke druge ekipe kojoj je puklo pola komora... reka sa svojim iznenadjenjima, čudesima i lepotama. Lim je sjajan. Za Taru kažu da je lepa što se prirode tiče, ali ovakvih delova tamo nema... mada za Lim takodje važi da je ime dobio po gomili otpada i lima, krševa automobila koji vas prate od početka do kraja.

Putešestvije je posebno bilo nadahnjujuće, jer smo ga započeli od Alipašinih izvora, dakle samog izvora Lima, gde on onako leden od otopljenih lednika sa ukusom snega ni ne sluti u kakvu će zver da preraste na samo neki kilmoetar dalje. Kraj puta je bilo Brodarevo, prelazak granice na reci, iskrcavanje, i ručak na Zlatarskom jezeru (Kokin Brod), koje je takva idilična slika za odmor... mada posle Lima, ruku na srce, malo i dosadna. Previše mirno, opuštajuće i mnogo tirkizno-plavo, bez imalo mutnog.

Kampovanje na livadama Crne Gore, u nekim zabacima-sokacima posebna je priča. U Bijelom polju će vam u po noći, krenuti da trešte patriotske pesme o Kosovu, uz propratno dranje lokalnih pijanih likova.... (mada smo ujutru svi zaključili da je momak dobro pevao, iako je u pauzama dozivao Cecu, Mariju, Irenu... (Petra – aluzija na „Kengura“) ali sportski duh je definitivno čudo. U svakoj drugoj situaciji verovatno bi nekome sve to preselo, možda bi iskočio iz šatora i progutao te moke sa sve ozvučenjem, autom, a ovako, zdravo poimanje svega, i iz šatora samo dopire smeh, ljudi – iako svi razbudjeni već kod „Lazara i Miloša, zemlje voljene...“ ne mogu da veruju kakvih ludaka ima...

Neko ih svejedno ubrzo oterao, bio je to šef restorana, („Ljudi hoće da spavaju“),  koji je tek posebna priča, jer zapravo i nije šef nego je samo menjao konobaricu koja je „nokautirana alkoholom“. Restoran u kome je ’mešano meso’ zapravo tri parčeta ribe, malo pečenja od poslednje svadbe i parčići piletine sa roštilja, i u kome svi do jednog imaju preko 60 godina i u vojnim su uniformama (Mladić da se tamo prikrio, ne bi ga provalili).
 

Al’ rafting...
Rafting je divan sport, alfa tim je odlična ekipa za putovanje, u koju se ima poverenja.
Bojan, Marijana, Miki – strpljivi, Dule koji je bio hrabar da izadje na kraj sa Lazarevčanima koji su na svako spuštanje nosili po gajbu (doslovce) piva, mada su najbolje prošli na Tifranu, ispalo da je poenta  – ne veslati, nego pustiš pa gde završiš i a voda te sama nosi...
 
Svakako moja preporuka svima – Lim i Alfa Tim. 

Zahvaljujući prijatelju koji "ima ljude koji imaju dilere", pre nego i na ulicama Beograda na mom stolu danas stoje 4 diska na kojima je četvrta sezona serije "Lost"! Možda su svi više otkinuli na Prison Break, ali kada se sve sabere i oduzme, PB je klasična priča o dobrim i lošim momcima koji se u osamdesetak epizoda besomučno jure.
The Lost je mnogo više od toga...

Fenomeni brojeva, natprirodnih sila, nemogućnost da se nasluti rešenje misterija kojih je iz epizode u epizodu sve više, i pretpostavljam da će do kraja na neke reditelji stvarno i zaboraviti, putovanje kroz vreme i još mnogo drugih momenata...kao što je i psihološko sagledavanje karaktera, preuzimanje identiteta i njihovo razvijanje dalje... sve to čini da je mene "Lost" noćima prikovao za krevet i daljinski. A kako stvari stoje, ovaj vikend sledi isti scenario!

Moj omiljeni lik (za sada): Desmond

Citati za upamtiti:

#  "All we really need to survive is one person who truly loves us." (Penelope)

#  "That's why you and I don't see eye-to-eye sometimes, Jack, because you're     a man of science"
    "Yeah, and what does that make you?"
    "Me, well, I'm a man of faith"

#  Mr. Eko: Don't mistake coincidence for fate.

#  "What if everything that happened here happened for a reason?"

#   Sayid: Hope is a very dangerous thing to lose.

Teorije u seriji koje su mi posebno zanimljive: paralelni svetovi (putovanje kroz vreme), elektromagnetizam... generalno, serija je tako koncipirana da gledalac takodje učestvuje u radnji i samo od vaše percepcije dosta zavisi koju ćete teoriju za objašnjenje dešavanja na Ostrvu razviti... Zato su forumi prepuni raznih teorija...

Za kraj, evo još jednog hrvatskog linka (koji su sudeći po onome sa neta veći poštovaoci ove serije), a ja odoh da se izgubim sa "Izgubljenima"...

Neko sivilo napolju, mrtvo vreme. Kiša, vlažne ulice, nebo se spustilo i pritiska me tačno ispod slepoočnica. Sve mislim, kad bi stvarno, ali stvarno pljusnulo - da bi i meni i ovom gradu bilo lakše...

Mada znam. Sve je to samo scenografija za Cave-a.

Cave i sunce nikada nisu išli zajedno.

Lep provod svima koji večeras idu na koncert.

Ja nikada nisam bila pravi fan. Imam nekih pet šest omiljenih pesama ali nedovoljno da bih pojurila  na koncert. I 'cijenim', da kada koncert počne da će i pljusak...

Leto je počelo putovanjima i koncertima.

KONCERT - Upravo sam došla sa Lord of the Dance spektakla. Šta reći kada je već poznato o kakvim se virtuozima igre radi. Irci su umeli da popularizuju svoj folklor. Eto, i ja bih učila da plešem kao oni. Kako god, razumem potpuno zašto je Michael Flatley, Kralj irskog plesa svoje noge osigurao na 40 miliona dolara. Nekoliko puta je večeras punu Arenu bacio u trans. Dobro, ne baš dupke punu, ali poprilično...

Predlažem da pogledate ovaj klip i doživite deo atmosfere.

PUTOVANJE – Juče sam se vratila iz Kladova. Nikada nisam ranije išla na tu stranu. U stvari, lažem... Negde osamdesetih, šetali smo se preko granice do Rumunije, ali to ne računam. Nekako na svoju mapu ucrtavam samo ona mesta u kojima sam odsela makar na dva dana. Drugi put kada budem otišla, (domaćini su me vodili da pijem vodu sa gradske česme i to bi trebalo da znači da ću se kad tad ponovo vratiti), kao prvo idem automobilom, jer je iz autobusa nemoguće uživati u lepotama Dunava i Djerdapske klisure. Na par mesta mi je došlo da kažem vozaču da stane, da nas pusti makar na ’piš pauzu’ pa da dušu nahranim dok bi se ono sve na šta je moj pogled nailazio pretapalo u nešto živo u meni, ali džaba... Auto je za to stvoren, i kažem, čekam samo 2nd chance. A Kladovo kao grad... pa, ovaj... mislim da ću uskratiti posetioce ovog bloga za one standardne turističke informacije. Koliko ima stanovnika, istorija i ostalo, al sve to ionako imate na Wikipediji. Tako da sam zapravo u ovom krugu više upoznala dušu grada koja se ogleda u ljudima koje sam upoznala, i ljudima koje sam otišla da posetim. U gradskim pričama – od trača do istine, mislim da mi malo fali pa da se na keca sad uključim u priču a da ne provale da nisam njihova. Sve znam...  Bilo mi je lepše da ispjam kafe na terasi jednog stana sa pogledom na groblje (što je takodje doprinelo da se osećam kao kod kuće) i pričam sa prijateljicom do ujutru nego da ’se provodim’... kaže mi ona, ’Nisam te vodila u neki provod’... Ma kakav provod, prošli smo sve ulice i sokake, a to je poenta. Tamo gde nisi zgazio – nisi ni bio! To što ostavimo punu pikslu ovde onde nije ništa ako pre toga nismo prošli onim malim uličicama koje daju šmeka svakom gradu. Izrovane, ili tihe sa drvoredima, one su bitne (kao ona gde si dete odvikla od cucle).

Kao na maloj ekskurziji, otišli smo i do elektrane Đerdap. Nisam baš bila puna pitanja iako je čovek u plavom bio raspoložen, nasmejan i spreman da nas voda gore dole. Htela sam da vidim turbine izbliza, i ta mi je želja uslišena. Kao i obično mene fasciniraju mape i karte, pa sam se valjda od celog Djerdapa najduže zadržala pred kartom sa prikazom iz antičkog doba. Kao nešto čitam, tražim, povezujem... Kada sam izlazila zakačila sam vratima pantalone i ispalo mi je dugme. Namerno sam ga ostavila tamo. Kao trag, bar do jutarnjeg čišćenja.

Posle smo uživali u hladu na jednom placu gde smo vadili male kučiće iz kanala, ali to je već druga priča. I još nešto, Kladovljani mnogo vole da pričaju o snovima, zmijama i čudnim smrtima. Svašta sam vam čula ja tamo... I stvarno, baš mi je bilo lepo. Zato što je novo, zato što je zanimljivo, i zato što su ovi moji ljudi stvarno srdačni i dobri, pa ću morati ponovo da idem na riblju čorbu bar, iako je ne volim. Kakvi su, ima da me ubede očas!

Još je Bern davno napisao svoj bestseller Koju igru igraš i obelodanio našu potrebu da uvek, svuda igramo neke igre. Psihološke. Ali ima i onih drugih koje su bezbolne i rasterećujuće iako se desi da i tu naše psycho mračkice izadju na videlo. Na kraju krajeva, zar psiholozi nisu prvi koji se kunu da čovek više kaže o sebi crtežima nego pričom.

A ova nova navlakuša zove se Pictionary. U pitanju je board game, za neograničen broj ljudi obzirom da se igra u ekipama. Poenta igre je da svaki pojam treba da se pogodi – tako što ga jedan član ekipe crta a ostali pogadjaju. Vreme je naravno ograničeno.

Slike će vam možda bolje dočarati šta sve može da se nadje na kartici sa pojmovima, a polje na koje ste stali bojom odredjuje da li je u pitanju predmet, radnja, osoba, mesto i sl. Tu je i dopunska kockica koja može dodatno da oteža situaciju jer će reći da li crtate obično, ili možda levom rukom, iz jedne linije ili zatvorenih očiju.

Jeste da u uputstvu ne stoji da je obavezno igranje Pictionaryja uz:  

• paklu cigareta po večeri
• belo vino poznato kao ’pešunavac’
• pitu sa mesom (al to samo kad se igra kod Aleksandre)

...ali ove moje žene vole tako. Sada smo napravile kratku pauzu jer su jedne ronile po Crvenom moru i gledale leševe i olupine, ja sam završavala kurs astrologije, bilo je tu i nekih rodjendana, majskih svečanosti i praznika pa dok se ne konsolidujemo, što bi rekla Tanjica. Uskoro, nastavljamo dok nam ne dosadi...

Sve ovo sada može da zvuči pomalo dosadno, ali kada ste u igri tek tada shvatate koliko nemate pojma sa crtanjem, a zabava je sigurna jer lupetanje i odvaljivanje od smeha gotovo da je neminovno dok gledate kako neko pokušava da nacrta:

(anoreksija, zdepast (neka vas ne zbuni sir - to je "zdenka" kao asocijacija koja nije uspela a crtač je bio siguran da nema lakšeg načina), kidnapovanje, oblačiti se)

Pre trinaest godina sanjala sam prvi put u životu (a koliko se sećam i poslednji) svece. U istom snu na nekom proplanku srela sam se sa Svetim Ilijom, koji mi je tada ispričao ceo moj život kako i dolikuje njemu – proroku (s tim da se nijednog detalja nisam sećala po budjenju, sem što znam da sam bila radosna u snu nakon onog što sam čula – verovatno da i nije tako loše), a Sveta Petka je imala drugačije vesti za mene... Naime, rekla je da će mi mama umreti 3. maja. Samo to. Iako sam zaboravljala taj san, kada god se približi 3. maj, setim ga se i strepnja je neminovna. Nije rekla godinu, bar da jeste pa bih do sada već imala potvrdu da je omanula. Ali ovako, ako se desi da sam svesna tog dana da je „treći maj“ onda gledam u tom danu na sat čekajući da prodje, više nego što u celoj godini gledam. Nekada se desi da zaboravim. To je ono kada u glavi imam informaciju da je 2. maj, pa sledeći put kad me zainteresuje datum bude već 4, 5. Ali juče nije bilo tako. Juče sam bila svesna, i eto... sad je lakše. A Teodori je danas rodjendan.

Znate onu epizodu iz serije „Seks i grad“ o prijateljstvu sa bivšima, kada Keri iskreno pokušava da bude ljubazna i srdačna, odlazi sa Zverkom na ručak, popiju po koju, blesave se, pričaju i smeju („kao nekad“), pa shvati da „je lako moguće biti prijatelj sa x-frajerom posle jednog koktela i viskija“ ali ubrzo i da je to moguće sve dok „ne čujete da je neko nov u njegovom životu ozbiljnija priča od one koju ste vi mislili da imate“. Pa mi pade nešto napamet za post...

Radim posao koji me upućuje 80% na žene. Od muškaraca koji dolaze na horoskop većinom to su poslovne konsultacije, ne – oni ne vole da im se priča ni o braku ni o ljubavnicama, ni o deci čak ne pitaju. Novac rešava sve. Oni to znaju i samo to i pitaju, i zato mi je sa muškim svetom uvek lakše da radim u smislu da nema tu puno psihologije, nema priče, već jasno: „kad, kako, gde“. Osim toga, svoje zadovoljstvo pokazuju na isti način. Nekada plate više, nekad su duhoviti, šarmiraju, kao što i vole da šarmiraju sve – od kasirke do svoje žene, oni sve to dožive valjda kao zabavu, ne moram da vadim maramice na sto – što se inače dešava sa ženama.  Medjutim, sa ženama je drugačije, i jedna stvar koju sam definitivno zaključila, to je da svaka žena vezu koju ima uvek doživljava ozbiljno. I samim tim, ne da ona ne može da mu bude prijatelj, već ne može više da mu bude prijatelj. A to nije isto.
Muškarci su spremni na prijateljstva tek posle veze, a žene se u svih 20 godina braka ili 2-3 godine veze ponašaju kao prijatelji. Zna ona da može da ga ostavi sutra, ali neće jer onda nije fer. Voli i njegovo Jin i Jang. I crno i belo, i njega jakog i njega kilavog. Ako ga ostavi na keca, onda nije prijatelj – a žena je hrabra svaka, nosi se sa svim tim i često baš zbog toga ostaje u svakoj vezi duže nego što bi bilo zdravo za nju, jer ona je ta koja mu daje poverenje, snagu, život kad treba, nekad i viziju. Ali susrećem se sa situacijama u kojima će muškarac nakon više godina braka ostaviti ženu zbog neke nove i to na keca, kao da je u svojoj dosadi samo čekao da mu se nešto takvo desi. On se eto zaljubio! I jebi ga sad... Činjenica je da on nikada neće znati koliko se puta njegova žena zaljubila, koliko je puta ona pomislila na nekog pa nije odmaglila. Ali će joj reći: „budimo prijatelji!“ jer muški mozak ne shvata da je samim tim pokazao da to nikada nije bio. Prijateljstva se u muško ženskom svetu zapravo razmimoilaze. Njegovo počinje od kraja, a njeno od početka odnosa i završava se krajem. Kako je rekao Dučić: „Izmedju čoveka i žene postoji osećanje prijateljstva samo dok su mladi. A oni su prijatelji u mladosti samo ako su fizički ravnodušni jedno prema drugom. I uvek će u tom prijateljstvu biti nečeg uvredljivog za oboje – mada to ne bi nikad jedno drugom priznali, jer ta ravnodušnost jednog prema drugom za njih bi izgledalo da je tome uzrok nedopadanje.“ E pa upravo zbog te uvredljivost tvrdim da ’biti prijatelj sa nekim ko ti je značio nekad’ je moguće samo kod osoba sa izvesnom dozom patologijice. Jedno je sresti ga u Maksiju i onako dok gurate kolica pročavrljati. Ali sasvim drugo je biti prijatelj, družiti se, slušati njegove patnje, priče, a kamoli ljubavne jade i gledati ga u nekom novom svetlu – slabom ili jakom, sve jedno...
Kada je mene neko iz prošlosti prošlog leta pitao posle četiri godina nemanja ama baš nikakvog kontakta „da li mi je nedostajao kao jedina bliska osoba, kao prijatelj jer ja jesam njemu“ vodeći se sećanjem na to koliko smo bili upućeni jedno na drugo i koliko je sve to izgledalo kao da je to vrsta odnosa koja mora da traje večno, dobio je iskren odgovor koji mu nije prijao, iako nisam imala ni najmanju želju da bilo koga uvredim.
Meni je opet to suočavanje sa prošlošću tada značilo, jer baš tada imala sam nekog ko je zamenio ama baš sve to što je on verovao da i dalje imam za njega. Al to je tako! I bilo bi bolje da muškarci konačno jednog jutra shvate da ako nešto može da bude nezamenjivo u celoj priči – to je žena sama, a ne nekakvi parcijalni delovi, kao ’njena ljubav’, ’seks sa njom’, ’njeno prijateljstvo’ koje bi uzimali po potrebi...  
 Još jednom sad da čujem Duffy - Mercy i odoh na uranak... sa svojim prijateljicama. 

Divan dan za neplanirani shopping. Ajur-veda-maserka je pobrkala raspored klijenata, i kako je od nas dve zakazane za 11h ipak ova druga došla koji minut pre mene – dobila je svoju turu jednoiposatnog opuštanja. A ja, ja sam dobila gomilu izvinjenja od kojih mi je bilo neprijatno i otišla u Mercator da ubijem tugu. Pre toga u RF banku gde za divno čudo nije bilo nikoga ispred mene, a mladić za pultom je bio više nego ljubazan, kao da mi se na čelo očitavalo „samo još da me isplaite, vi i vaši kompjuteri, pa da odem u.... Delta City!“  Al’ kao što rekoh, bio je fin i brz. A sunce radi i dalje. Shvatila sam da je NBG u stvari jako lep u proleće, evo baš danas je bio najlepši na svetu. Ulice čiste, bez gužve, a oni novobeogradski trotoari idealni za ćaskanje telefonom. Jedan poziv od maserke do banke, drugi od banke do Merkatora. Prijalo je i saznanje da sve one neljubazne prodavačice uopšte nisu neljubazne, poenta je samo otići kad nema nikoga. Ili otići kada je lep dan. Ili kada je njima ok dan. Ma ne znam... kako god, vratila sam se sa kesama, a jedna je bila Telenorova. Stari Sony, koji je imao užasno spor softver i maltretirao me dok bih kucala poruke, zamenila sam novim: Sony Ericsson w200i Aquatic. Prešla sa prepaida na postpaid...  Bilo bi sjajno kada bi i u medjuljudskim odnosima moglo da se plaća na kraju... po sistemu, „Konobar, šta smo imali...“ nego ja platim unapred, a pojedem samo predjelo. Glavno obično pokupi neko drugi... ali kako god, C’est La Vie!